| |
Amy Winehouse
Moby
Kalemegdan
Beograd
18. jun 2011.
|
21. jun 2011.
|
|
|
| |
 |
|
| |
Na sreću ili nesreću mog dragog urednika Nebojše, ja sam odlučila da ću i u ovoj recenziji pisati o čemu god ja hoću, isto onako kako je Amy W. rešila da se ponaša na svom povratničkom koncertu.
Sve što je rečeno ovih dana u medijima na datu temu, prilično je tačno. I pre svega, tužno. Tužno je i strašno gledati pred sobom jedan život i karijeru koji se raspadaju. Takođe je tačno, međutim, da je zombirana muzička industrija stvorila jasan odnos: muzički konzument-izvođač u kome se tačno unapred zna šta ko daje, a šta dobija: publika daje novac, izvođač vrhunsku „predstavu“, svi zadovoljni. Konzumenti se sjajno provedu, izvođač dobije svoj zamašni honorar (koji mu je sad mnogo bitniji nego pre jer više niko ne živi od prodaje diskova), i molim lepo. Billy Duffy je pre par nedelja na svom koncertu vrlo cinično to definisao -“value for money“. E, sad. Amy je maestralno slomila koncepciju u subotu uveče. Ne da je to htela, niti da je, Bože sačuvaj, toga svesna. Ona je samo alkoholičar koji neće u rehab. I tačka. A bilo ih je toliko dosad, u muzici naročito. Većina naših heroja su ili narkomani ili alkoholičari. Bivši , sadašnji, whatever. Ali, uglavnom se pred nastup saberu i odrade šta imaju. Neko sa više, neko sa manje inspiracije. Mnogo njih sam gledala urađene, i umeli su da budu, takvi, savršeni. Uostalom, moj najveći heroj je menjao sebi krv da bi preživeo. Ali, na bini, nikada nije bilo greške. I da, tačno je da za svoj novac od Amy nismo dobili ono što je »trebalo«. Kako se sad ko oseća tim povodom, individualna je stvar. Nekako, najogorčeniji su oni koji nisu ni bili na koncertu, vrlo čudno. I oni koji se brinu da se ne uprljamo tim trulim Zapadom, ljudi ispranih mozgova koji osim Cece-Seke prosto ne znaju za bolje. Kao da ćemo svi postati narkomani zato što smo otišli na koncert jednog. Urnebesno, i tragično. Toliko smo bedni i siromašni da je pitanje svih pitanja postalo ko je dao novac za ovaj fijasko a ko ne. A mnogo nas se nekako, ipak, dobro provelo. Jer smo bili sa prijateljima koje volimo, jer smo naučili da i pored svih loših stvari umemo da se opustimo i zezamo, i recimo, uživamo u odličnoj zabavi koju je isporučio Moby u svom sjajnom nastupu, neuporedivo boljem od onog na Exitu. A velika medijska halabuka koja se digla će se stišati za par dana. Problem je ono što će ostati. Gorčina zbog hroničnih problema u kojima živimo, i zbog kojih glođemo jedni druge, sitno, ubitačno, iz dana u dan, od situacije do situacije. Pa i zbog Amy.
Na Kalemegdanu, prisustvovali smo jednom vrlo neuobičajenom događaju u sadašnjem muzičkom svetu. Amy je svojim ponašanjem podsetila na sve neprilagođene rock«n«roll heroje koji su izgoreli u svom sjaju. Samo što se to uglavnom događalo pre 30, 40 godina kada muzička industrija na ovaj način nije postojala. Tada je bilo moguće da se u Miamiju Jim Morrison skida go, ili da se na punk koncertima tuku bend i publika. Šta li bi srpski puritanci danas rekli na to?
Šta će biti sa Amy je sasvim druga stvar. Žao mi je onih koji su se baš iznervirali. I meni je žao što nisam čula "Rehab", što nisam čula njen sjajni, fenomenalni, raskošni glas, jer ta žena jeste redefinisala savremeni muzički izraz i unela divan dah svežine na scenu. Postala mainstream a da nikako to nije. Ali, Amy me nije porazila. Blato kojiim se gađamo ovih dana zbog njenog koncerta – jeste.
tekst - biljana buljugić
|
|
|
|
